Čudo je što naše telo još uvek može, uprkos našim stalnim, svakodnevnim “naporima” da sabotiramo njegovu moć samoizlečenja, regeneracije.
Ako pocrvenite na neku pomisao, ili vam srce zalupa brže na neku drugu, onda vam je savršeno jasno šta uporne misli o stvarima i ljudima koji vam se ne dopadaju čine vašem telu. Minut po minut. Dan po dan. Kao što more nagriza stene. S tim što naše telo nema strukturu stene i proces erozije ide dosta, dosta brže….
Šta uraditi? Biti zahvalan. To menja fokus. Sanira štetu.
Svako veče pred spavanje se lepo zahvalite na onih pet dobrih, finih, lepih sitnica koje ste čuli, uradili, osetili tog dana. A uvek ih ima jer – kao što neko lepo reče – nisu svi dani dobri, ali u svakom danu obavezno ima nečeg dobrog (ne tražite spektakularno dobre, velike događaje – život će vam proći u čekanju Godoa koji nikako da…)
Naravno, povratak ovakvom načinu razmišljanja zahteva malo vežbe, ali se isplati. Kažem “povratak”, jer deci lako ide pronalaženje dobrih sitnica u danu…
Probajte da stavite na papir sve na čemu možete biti zahvalni u svom životu – sve što jeste kao osoba, sve što ste uradili, zaradili, postigli, sve što znate da radite, sve što ste naučili. Biće to baš teško ljudima naviknutim na loše misli – ali kad napišete, svaki dan dodajte ponešto. I svaki dan “dopisujte” stvari. Pored svake stavke napišite zašto je to blagoslov, i ostetite zahvalnost jer se ništa, ali baš ništa od toga ne podrazumeva. U sve to ste uložili svoj trud, pamet, emocije, i malo šta od toga bi mogao svako. A ako baš volite logiku i činjenice, obratite se statistici, imate vrlo egzaktne podatke o tome koliko procenata osoba u Srbiji, na planeti – samo izvolite – može, zna i ima to što vi danas imate. Ozbiljno.
Zahvalnost je drevni ritual koji svaka sveta knjiga nalaže svojim vernicima, an old-age thing. A ovo što sam ja napisala je samo mali HOW-TO.